Етнолошка обрада појма "АСТРОНОМИЈА" - Ивица Тодоровић и Александра Павићевић

Астрономија / народна астрономија

Код Срба су присутне бројне, а међу њима и веома древне представе о астрономским телима и појавама из астрономског контекста: о небу и земљи, телима и појавама у ваздуху (дуга, муња и гром), о сунцу, месецу и звездама итд. Пољопривредни и други радови, као и бројни ритуали, били су повезани са народном астрономијом и посматрањем небеских тела и појава. На основу ових посматрања формиран је и народни календар. Српски народни календар био је изузетно сложен, при чему су многи Срби били изванредно упућени у тешко избројиве временске структуре на основу којих су се тачно знале особине практично свих дана, седмица и месеца у години и годишњим циклусима. Са сваким од ових знања били су повезани народни обичаји, веровања, значења, као и одговарајућа предвиђања временских услова.
Осим усмених народних предања, многи подаци о небеским појавама налазе се и у старим српским рукописима, али често имају византијско порекло. У средњем веку, време се рачунало на основу сунчевих (28 година) и месечевих кругова / циклуса (19 година), уз веће циклусе, „обходе“, тј. пасхалне кругове, који су износили 532 године (19 помножено са 28). Такође, часови су се посебно рачунали за време од изласка сунца и од заласка сунца. У средњовековним летописима, наилази се на бројне помене астрономских појава и небеских тела. У њима се налазе, примера ради, прикази пламеног лета метеора у Цариграду, и то у контексту содомске казне за Турке. Помрачење сунца предсказивало је, по старим српским летописима, крвопролиће, а светлећи лет звезде, примера ради, упоређиван је са копљем. У средњем веку су постојали списи (нпр. звездочатац) у којима се говорило о зодијачким знацима, односно о кретању сунца и месеца кроз зодијак, као и о добрим и лошим данима у појединим месецима итд. У сличном контексту користио се и луновник, као и коледник. Громовник је био зборник са различитим гатањима према грмљавини или трусовима. У развијенијим облицима громовника се предвиђало шта ће се десити према положају месеца или на основу зодијачког знака. Понекад се, у словенским громовницима, поједине области и географски појмови повезују са зодијачким знацима (нпр. „Козирог јест Србија“).
По народним веровањима, на небу има звезда онолико колико људи на земљи, што је у вези с представом да сваком човеку одговара једна звезда која се јави када се он роди, а угаси се када он умре. У народној књижевности звезде су представљене као антропоморфизована митска бића, која се удају, играју и понашају као људи; понекад су звезде сестре Сунца и Месеца. Нарочити значај придавао се Плејадама, односно Влашићима. За њих се веровало да представљају седморо браће или шесторо браће и једну сестру, као и да својом појавом отварају лето и затварају зиму (најчешће у вези с временским тачкама / одредницама Ђурђевдан – Видовдан – Велика Госпојина). Народ им је давао посебна имена. Назив Влашићи води порекло из словенске старине и претпоставља се да је у вези са именом Волоса, словенског бога стада и душа. С претходним је, по свему судећи, у вези српско народно веровање о власцима као душама умрле деце, као и литванска реч veles (imagines mortuorum). У околини Ђевђелије сматрало се да се у звезде претварају душе умрлих, које се појављују онда када живи заспу. Широм словенског света раширено је веровање да су звезде блиско повезане са људским судбинама. У пророчанствима се посебно значење придавало звездама падалицама и кометама.
Забележене су изузетно бројне митолошке народне представе о сунцу. Примера ради, раширено је веровање да су некада постојала два или три сунца; по предању из Босанске Крајине, две змије су испиле два сунца. У народној традицији сунце, месец и звезде су представљени као личности. По једној народној песми, Даница (Венера) жени месеца муњом, а кум им је Бог. У неким песмама, Марко Краљевић назива Даницу посестримом. Бројни мотиви из српске народне епике такође се могу повезати са соларном симболиком, исто као и симболика Видовдана и обичаја везаних за неке друге празнике. Примера ради, у песми „Смрт Марка Краљевића“, по тумачењу А. Ломе, Марков успон на врх планине и посртање његовог коња могу се довести у везу са сунчевим годишњим достизањем највише тачке на небу и са његовим слабљењем након летње обратнице. И Милош Обилић, Милош Војиновић и други се, исто тако, у многим аспектима могу тумачити као соларни јунаци.
Међу небеским телима је после сунца највећи значај придаван месецу, превасходно у вези с веровањима „шта ваља а шта не ваља радити“. Посебна пажња усмеравана је на млад месец, за који су се везале бројне народне представе, почев од различитих забрана (на пример, сечење дрвета за грађу не сме се обављати за време младог месеца, јер ће брзо иструнути; кад је млад месец не треба косити траву итд.). Веровало се да приликом помрачења сунце односно месец једу неке немани (нпр. вукодлаци, але итд.).
За дугу су, такође, везивана бројна веровања, од тога да је дуга у ствари аждаја, до представе да је то неко живо биће које пије воду. Између осталог, веровало се да се проласком испод дуге може променити пол. Боје дуге су означавале различите врсте усева, а по томе која је боја највише заступљена закључивало се какви ће бити усеви у тој години.
Бројне су биле и представе о изгледу и положају земље, као и о њеним особинама. Веровало се да земљу држе во или риба, али има и других верзија: на пример, да стоји на гранама великог глога којег глође црни пас или на стубу / гвозденом стожеру који ђаво покушава да прегризе итд. Представе о животињама које држе земљу (четири вола или четири бика, во и риба, само риба, змија итд.) веома су раширене, а међу њима најзанимљивије су представе о риби која држи земљу, а које се могу повезати са древним веровањима која су, по свему судећи, улазила и у склоп старобалканских протоцивилизација. И у Украјини и Пољској такође су констатоване представе о Земљи која стоји на риби. Исто тако, веома занимљиве су и представе о Земљи која лежи на великој змији, што одговара и древним вавилонским и хетитским представама. По једном српском народном веровању, земља стоји на води, вода на огњу, а огањ на змајогорчевом огњу. Такође, присутне су и представе о томе како земља лежи на четири стуба, који понекад попусте због великог терета, па се земља затресе. Записана су народна схватања о земљи као небеском телу које придржавају стубови, што је у непосредној релацији и са старозаветним садржајима. Паралелно с тим, забележен је и мотив земље која стоји на једном стубу. Пример оваквих представа је и веровање записано у Црној Гори о Цару Дукљану који глође синџир, али уочи Божића ковачи Цигани ударе по једном маљем у наковањ па га причврсте. Ово веровање је раширено од Алпа до Кавказа, уз разне варијанте.

Литература: Петар Булат, Веселин Чајкановић, Митолошки речник, Српска књижевна задруга, Београд, 2007; Ненад Ђ. Јанковић, Астрономија у предањима, обичајима и умотворинама Срба, Српски етнографски зборник књ. LXIII, Живот и обичаји народни 28, Београд, 1951; Б. Ј., И. Т., народна веровања, у: Енциклопедија српског народа, Завод за уџбенике, Београд, 2008; Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Етнографски институт САНУ, Интерпринт, Београд, 1998; Александар Лома, Пракосово – словенски и индоевропски корени српске епике, Балканолошки институт САНУ – Посебна издања 78, Београд, 2002; Миле Недељковић, Годишњи обичаји у Срба, Вук Караџић, Београд, 1990; А. А. Плотникова, Звезде, у: Словенска митологија – енциклопедијски речник, редактори – Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић, ZEPTER BOOK WORLD, Београд, 2001; Ђорђе Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Нолит, Београд, 1990;