Авет

 

Називима авет, аветина, аветиња, авијес обухваћене су представе из народних веровања које упућују на демонско присуство, односно на митско биће које својом појавом изазива страх.

1. Етнолошка обрада

1. Основни текст
2. Литература

1.1 Основни текст

Називима авет, аветина, аветиња, авијес обухваћене су представе из народних веровања које упућују на демонско присуство, односно на митско биће које својом појавом изазива страх. Реч авет, аветина означава и људе исцрпљене болешћу, бледе и мршаве (мршав као авет, сув као авет), с ружним и испијеним лицем. Ови изрази се срећу и у клетвама, као и у погрдним конструкцијама. Негде назив авет обухвата све демоне, слично као и приказа, утвара, осења, прикојаса итд.

Реч авет се најчешће своди на словенске корене и по свему судећи је домаћег порекла, при чему етимолози упућују на старословенске, руске, украјинске, белоруске и друге паралеле (рус. авити − ’јавити, показати’), слично раширеним називима привиђење, приказа, приказање. Са друге стране, било је и претпоставки да овај израз води порекло из арапског или турског језика.

Назив се јавља у веровањима и различитим изразима у западној Србији, Шумадији, Војводини, Црној Гори, на југу српског етничког простора, у области Дубровника.

Авет се често описивала као старац дуге беле браде, великих буљавих очију, или биће суво као сенка, ужасног изгледа. У појединим представама изгледа као мртвац и носи бели огртач, тј. покров. У демонолошким предањима у сусрету с људима авети изазивају велики страх. Негде се авет замишља као страшило налик слепом мишу, као дух у облику човека итд. Веровало се да се крећу у глуво доба ноћи, а њихово деловање се посебно везивало за период некрштених дана. Према неким веровањима, авети бораве у пустим кућама. У области Јасенице жене су увече везивале чарапе и сукње да их ноћу не би облачиле авети.

Од авети се штити се обраћањем Богу (Помози, Боже!). Сматрало се да авети не могу нападати онога ко носи бели лук нити му се привиђати. Као заштита од авети користила се и тисовина, али и поступци попут бајања. Сматрало се да беже од светлости и крста.

Постоји претпоставка да су авети прерано умрле особе, слично вилама и сродним митским бићима словенских предања (русалке и сл.). Са друге стране, верује се да се у авети претварају посебно грешни људи (пре свега они који су тешко умирали), као и самоубице, чије душе не могу да оду на небо, па дуго лутају, при чему се повремено враћају у своје лешеве.

1.2 Литература

Етимолошки речник српског језика 1, Београд: САНУ, 2003; Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Београд: Етнографски институт САНУ − Интерпринт, 1998; Словенска митологија – енциклопедијски речник, Београд: Zepter Book World, 2001; Српска енциклопедија 1/1, Нови Сад – Београд: Матица Српска – САНУ – Завод за уџбенике, 2010.

Ивица Тодоровић