Душа

dusa

душа, ‑е ж.; често у пару са срце (уп. значење 5. б.) 

1. Лексикографска дефиниција:

1. а) ‘нематеријално, бесмртно биће у човеку, којим је он – за разлику од животиња – везан с богом, и које наставља живот и после његове физичке смрти’
б) ‘целокупни духовни живот човеков, са свим његовим психичким манифестацијама, свест’
в) ‘осећајни живот човеков, осећања, емотивност, темперамент, духовна живост’
г) ‘етичко осећање човеково које му омогућава да разликује добро од зла, савест’: Не имају ни вјере ни душе (НП, Вук); два без душе, трећи без главе (Вук); Судите како вас душа и образ веже (Врчевић)
д) филоз. ‘принцип живота, сила која оживљује (у идеалистичкој филозофији)’

2. Семантички деривати и метафоре:

1) ‘људско биће, живо створење уопште’ (често уз жива, људска итд.): Нигде нема ни живе душе; Пчеле долазе на воду, као и свака душа итд.
2) ‘особа која оличава доброту, племенитост’ (често у фрази са генитивом: душа од човека/ детета/ девојке итд.)
3) ‘лице, особа, становник; члан (породице, задруге и сл.)’: У граду је било сто хиљада душа;  Колико душа у кући младожењиној, толико колача;
4) заст./покр. ‘дисање, дах’: Мртва Мара ни душом не дише (НП Вук); Ал’ је мудра Маруша дјевојка, у себи је душу заставила (НП Вук); Ту, бре, ала ти смрди душа (Врање)
5) ‘дух’: Не ваља на гувну оставити пљеву, да се зле душе не играју
6) заст./покр. ‘срце’: По добру га мјесту погодио, међу пуца ђе му душа куца (НП Вук)
7) ‘оно што је основно, главно у нечему, суштина, бит, смисао; главна личност, покретач нечега’
8) вој. ‘шупљина цеви ватреног оружја’
9) покр. ‘срж, срчика’
10) ‘клин који улази у шупљину кључа’.

3. Творбени деривати:

деминутиви:
душица ж. хип., ирон. ‘мала душа, ситна душа’; 2. ‘жижак, фитиљ у кандилу; кандило’; 3. покр. ‘дугме’ (Херцеговина); 4. покр. ‘дрвени чеп, запушач на доњем жрвњу’; 5. ‘унутрашња гума у спортским лоптама’
душичин прид. ‘који се односи на (мајчину) душицу’
душичина ж. покр. ‘мајчина душица (в.)’ (Заглавак, Зоруновац, Врање) 

аугментативи/пејоративи:
душерина ж. пеј. покр. ‘душа’ (Хрв. крајина)
душетина ж. пеј. нпр. плаћена душетина
душина аугм. / пеј. ‘душа’: Онај (текао) с душином, а овај (једе) с дружином (Вук); Што ти је човек проклета душина. Никада да је задовољан.

придеви и прилози:
великодушан в. душан
добродушан в. душан
душан прид. заст. ‘који се односи на душу и на дух, душеван, духовни; који има душу’: Над миром душним неима злата ‘душевни мир вреди више од злата’;  ~ дан, ~ брав (в. велико‑, добро‑, једно‑, мало‑, равно‑душан; в. задушан)
душеван прид. неодр., душевни одр. 1. ‘који се односи на душу, на унутрашњи живот човеков’, нпр. : ~ бол, ~ борба, ~ живот, ~ криза, ~ мир;
2. а) ‘који се одликује добротом, осетљивошћу, човечан, племенит’; б) ‘који изазива осећања, узбудљив’: 
3. ‘духован’
4. ‘који има душу, жив’: Дете сматра да је сваки запажени предмет душевно биће.
душевно прил. 1. ‘на душеван начин, психички; поштено, савесно; духовно’; 2.                    ‘храбро, срчано’
душевит прид. 1. ‘душеван, осећајан, узбудљив’; 2. ‘одушевљен, срчан’
душин прид. ‘који припада души’ (нпр. душина чистота, душин доживљај уметности)
душно прил. 1. ‘поштено, савесно’, 2. ‘пријатно, угодно за душу’
душован прид. покр. ‘душеван’ (Заглавак)
задушан/задушни прид. ‘душни, који је за душу’, уп. задушнице (Овде иде хиперлинк на одредницу Појмовника)

глаголи:
душати (се) несвр. покр. ‘заклињати неког душом’: Што га залуду душаш? Ја му се душам, а он не вјерује.
душчати несвр. покр. ‘издисати, бити у ропцу’ (Срем)

остало:
душко м. ‘драги мој’ (у обраћању мушкој особи): Болан душко, покваси ми уста!        (Вук)
душанка ж. ‘драга моја’ (у обраћању женској особи)
Душан м. име
Душко м. хипокор.
Душанац м. хипокор.
Душоје м. име
Душана ж. име
Душанка ж. име; такође заст. ‘врста средњовековне мушке горње одеће, врста доламе’; заст. ‘врста капе од црвене чоје’; покр. ‘овца старинске врсте (још из доба цара Душана)’;  покр. ‘врста јабуке из Метохије’, све према                   имену Душан
Душанић презиме
Душановић презиме
Душков презиме
Душковић презиме
Душанин презиме
Душовић презиме
Душобољац презиме
Душанија заст. ‘земља цара Душана, Душаново царство’ (НП Вук)
душник м. заст. ‘поротник, судија’
душевник м. заст. покр. 1. а) ‘врста поротника у обичајном праву; један од судија биран међу непоткупљивим, поштеним људима’; б) ‘поштен, добар човек’; 2. покр. ‘онај ко се много куне душом, а заправо је неискрен’
душевница ж. покр. ‘жена која се неискрено куне душом’
душевњак м. покр. ‘душевник, који се неискрено куне душом’
душевност ж. ‘особина онога ко је душеван и онога што је душевно; савесност, честитост; осећајност, племенитост; побожност’
душност ж. ‘душевност’
задужбина ж. ‘завештање за спас душе’
за̀дужбина -е f. (XVII век), задужбѝна̄р m.; српсл. çадоушьбина. — Вероватно од стсрп. задушнина ‘завештање за спас душе’, в. за́душнӣ | Реч је најраније посведочена у српскословенском рукопису Чуда Богородичиних из XVII в., али се већ у једној исправи из XV в. чита çадuжнинu, што би лако могло бити погрешно прочитано или записано уместо *çадuжбинu. За дисимилацију -нина > -бина уп. име села на Златибору Не̏гбина од Негнина (XVI–XVII в.), где је у основи старо српско женско име Негна, посведочено од XIII в. Уз фонетски процес на делу је била и морфолошка реанализа према поствербалним изведеницама типа вра̏џбина, иако овде у основи није глагол већ препозиционална синтагма за душу (учинити / дати и сл.). Уп. по̀пудбина < по̀путнина, слн. popótnica ‘храна, пиће за путовање’, popóten ‘путни’, рус. попу́тный ‘успутан’, све од синтагме *po pǫti ‘успут’, в. пу̑т.Појединци су за живота завештавали део имања да би се након њихове смрти у црквама молили за њихову душу, док су за друге то чинили њихови потомци; стога је задушнина, задужбина изворно било обдаривање или градња цркава или манастира, а доцније се значење раширило на свако доброчинство, милостињу. Вук у Рјечнику пише: Највећа је задужбина начинити манастир или цркву ... по том ћуприју на каквој води ... калдрму по рђаву путу ... усадити или накалемити воћку близу пута, гладног нахранити, жедног напојити, голог одјести и ово се каже учинити или начинити задужбину, уп. у „слепачкој“ песми: Један новчић, мален дарак, | А велика задужбина, | Рајска врата отворена, | Души место уваћено (НП), код Милана Милићевића: Накелемити питому гранчицу на дивљаку узима се више као нека задужбина, као добро дело, него као каква привреда и тековина. На тај начин реч је постала синонимна са турцизмом сѐва̄п, уп. код Милована Глишића: Унесите га у своју собу ... Учинићете задужбину, севап један. Из српског буг. (?) дијал. заду̀жбина, заду̀шбина (НП). • Skok 1: 81b s.v. -ba1; Михајловић 1982–1984: 99; БЕР 1: 586; А. Лома, ОП 13/1997: 10.

сложенице:
душебољетница ж. заст. ‘душевно обољење, лудило’
душебрат м. заст. ‘брат по души’ (уп. душесестра)
душебрижник / душобрижник м. ‘који се брине о душама људи; свештеник, исповедник; духовни отац’
душебудан / душобудан прид. заст. ‘који буди душу, који окрепљује, теши’; ‘побожан’
душобудник м. ‘побожан човек, калуђер, монах’
душевадник / душовадник м. ‘онај који одузима живот, усмрћује (народни назив за св. Архангела’
душевадница / душовадница ж. ‘она која одузима живот, усмрћује’: Има [туберкулозе] ... четири врсте: турска, кавурска, пролећна и душевадница.
душегуб м. ‘душегубац’; покр. ‘врста малог рибарског чуна’
душегубац / душогуба м. ‘онај ко доводи до губљења душе, савести; онај ко доноси пропаст, убица’
душегубитељ м. ‘душегубац’
душегубник м. ‘душегубац’
душегубница ж. ‘она која убија душу, доноси смрт’: арадска тамница душегубница
душегупка / душогупка ж. рус. ‘гасна комора (за масовно убијање)’
душепастир м. заст. ‘душебрижник’
душепопечитељ м. заст. ‘душебрижник’
душепопечитељство с. заст. ‘министарство вера, верски уред’
душесестра ж. заст. ‘сестра по души’ (уп. душебрат)
душесловље / душословље с. заст. ‘психологија’
душеспасеније с. рлг. ‘спасење душе (у верском смислу)’
душестаралац / душестаратељ м. ‘душебрижник’
душестаратељство с. ‘душепопечитељство’
душеубилачки прид. ‘који убија душу, који гуши духовне вредности’
душеубица м. ‘онај који некоме убија, упропашћује душу’
душобоља ж. ‘психичка растројеност’
душовођа м. заст. ‘онај ко води душе, који се брине о душама’
душовоља ж. покр. ‘добро расположење, задовољство’
душовољно прил. покр. ‘према расположењу, по вољи’
душогрејка ж. индив. ‘она која некоме греје душу’, фиг. ‘супруга’
душодреш(ј)е с. покр. ‘друга даћа за покој душе умрлих’: прва се даћа звала у кучкијех Срба „подуше“ ... друга „душодреше“ 
душом(ј)ер м. покр. ‘онај који (по народном веровању) суди људским душама’: Ја сам св. Аранђео „Душомер“ (НПр, БВ 1894, 41)
душопечитељ м. заст. ‘душебрижник’ (в. душепопочитељ)
душословац м. заст. ‘онај који се бави душесловљем, психолог’
душочувац м. ‘онај који чува душу (нпр. о новцу)’

4. Изрази (синтагме):

грешна душа ‘нечиста савест, човек нечисте савести’
добра душа ‘добар човек’
крива душа ‘дух, сабласт, вампир’
крштена душа ‘хришћанин; човек уопште’
продана душа ‘човек коме ништа није свето, подмитљив, неморалан’
рајска душа ‘крштена душа’
света душа ‘свет човек, светац; изванредно добар, моралан човек’
циганска душа ‘лимена, плехана пећ која се брзо загреје и расхлади’
бабина душица ж. (такође: бабја, бабља, бакина, материна, пасја, ситнолисна, ситнолиста) = ‘мајчина душица, врста миришљаве ливадске траве, Thymus serpyllum’
боља душица ж. ‘вранилова трава, Origanum vulgare’
душни брав
душни дан
задушни дан  в. задушнице

5. Фразеологизми:

без душе / као без душе / без главе и без душе ‘великом брзином, избезумљено, једва дишући (некуд ићи, нешто радити)’
бити без душе ‘бити неосетљив, безосећајан’
бити( као) једна душа ‘слагати се, живети у слози; бити истог мишљења’
бити на / о нечијој души ‘бити на чијој бризи, моралној одговорности, савести’
бити некоме по души (и срцу) ‘бити некоме по вољи, задовољавати некога’
бити у души некоме ‘представљати нечије уживање, страст’
Бог да му душу прости: каже се за кога да је умро, или се онако спомене какав покојник (НПосл, Вук) 
бог да му /јој души покој да и сл. ‘исто’
бог да му /јој дао души лако ‘исто’
лако му /јој души било ‘исто’
покојна му /јој душа била ‘исто’
Бог и душа ‘свакако, заиста’
Богу душу (мисли се: давати) ‘напрезати се, мучити се, до границе умирања’
Богу душу на истину (мисли се: предати) ‘бити на самрти; издахнути, умрети’
боли ме (те, га и сл.) душа ‘жао ми (ти, му и сл.) је’
борити се с душом ‘бити на самрти’
вадити (некоме) душу на памук ‘префидно некога мучити’
висити о души ‘бити главна брига’
вређати у душу ‘вређати јако, у најосетљивије место’
гледати у душу некоме ‘добро, темељно, пажљиво посматрати’
голе душе / с голом душом ‘без игде ичега, без средстава за живот’
гори ми / изгоре ми душа (за неким или нечим) ‘чезнем, жудим ’
грех ми / ти на душу ‘кривица је моја /твоја’
гристи душу некоме ‘(веома) љутити некога’
даје Богу душу, а Бог је неће (уп. Богу душу) – каже се за онога који се страшно мучи и трпи велике болове (НПосл, Вук)  ‘’
дати Богу душу ‘издахнути, умрети’
да(х)нути (одахнути) душом ‘одморити се, направити предах’
делити се /поделити се /разделити се са душом ‘умрети’
делити се /поделити се /разделити се с душом /душе ‘умирати, умрети’
дирнути у душу = дирнути у живац ‘погодити у најосетљивију тачку’
дисати једном душом ‘бити (као) једна душа’
до дна душе / до у дубину душе ‘у највећој мери, до крајности (о емоцијама)’
драге душе /с драге душе /(с) драгом душом ‘драге воље, врло радо’
душа га /ме боли ‘осећа(м) душевни бол, сажаљење, патњу’
душа и срце (му је) ‘велико задовољство, уживање (представљати за некога)’: Душа ми је била јести пурењке и припијати уз њих ракију (М. Глишић)
душа ми/му је на месту ‘сасвим сам задовољан, умирио сам се (након невоље)’
душа ми /му је у носу (на језику, у грлу) ‘једва дишем; једва сам жив, пренапрегнут, болестан, на издисају’,
душа  дошла /пење се у нос /подгрлац ‘исто’
душа му /јој на живац изашла / изаћи ће ‘умро је /умреће у мукама’: Забадају клинце под нокте, док душа на живац не изиђе
душа ти  а душа ми ‘закуни се, или да се закунем’
душом дисати (за нечим) ‘много волети, живети за нешто’
душом и срцем / душом и телом прил. ‘свесрдно, без икакве резерве, сасвим’
душу да(ва)ти за нешто 1. ‘бити савршено подесан, погодан, прикладан’: Ово место је душу дало за бусију (Ј. Веселиновић); 2. (такође ~ положити) ‘жртвовати све за некога’
душу дати за нечим ‘много волети (некога /нешто)’: ја сам душу дао за шумом, ливадама, пољем (Л. Лазаревић)
душу водити /(по)држати ‘одржа(ва)ти у животу’: Кокошима зими даје кукуруз, тек колико душу да воде ; Молим Бога само да ми подржи душу до Велигдена.
душу у себе (повући, увући) ‘притајити се, ућутати се; задржати дах, дисање’
ђаволу душу записати /поклонити, продати ‘поћи рђавим путем; прозлити се’
за душу / за покој душе / пред душом (давати / делити / горети / пити / запалити свећу)  ‘ради нечијег спасења, опроштаја грехова; за успомену на покојника (учинити то и то)’
за своју душу ‘ради свог задовољства’
завирити /заронити у душу ‘добро упознати’
загрлити некога у душу покр. ‘загрлити, обухватити око врата’ (ЦГ, Шоћ)
запекла се душа у некоме (у костима) ‘сувише дуго живи, веома је стар’: Запекла (му) се душа у костима – кад се за кога хоће да каже да је врло стар, па опет не ће да умре (НПосл, Вук)
 знати, познавати (некога /нешто) у душу ‘јако добро, потпуно (по)зна(ва)ти’
и душо, ту ли си / и ту ли си, душо ‘радо, драговољно, са задовољством’: А. Би ли она пошла за њега? Б. Би, и душо ту ли си! (Вук)
из дна /дубине душе = из све душе = из срца и душе ‘у великој мери, сасвим потпуно (о осећањима)’; ‘сасвим искрено, усрдно, од срца’
(из)губити душу ‘(у)радити нешто против своје савести; (з)грешити’
излити душу = отворити душу
имати на души = носити на души ‘бити одговоран, крив; сносити кривицу (за нечију несрећу)’
имати душе = имати душу = било је /биће у некоме срца и душе ‘имати милости, осећати сажаљење’; 2. (у одричној фрази) немати ~  ‘не моћи (из сажаљења) некоме нешто непријатно урадити или рећи’: Не имаде душе да јој добаци ни опору реч. 
имати (нешто) за душом ‘имати као своје, поседовати’: Сирота баба, нема петла за душом (Ј. Веселиновић)
имати отворену душу (за некога) ‘бити искрен, пријатељски расположен (према некоме’
искочила /изашла му душа на нос ‘намучио се, напрезао до крајњих граница’
испа(ну)ла му душа из носа ‘умро је’
испи(ја)ти душу (некоме) ‘искористити, искоришћавати некога, уби(ја)ти’
испојати / испити (некоме) за душу ‘учинити (некоме) какво зло, убити, сахранити (кога), упропастити’
(ис)пустити душу = (пре)дати Богу душу ‘умрети, умирати’
истиснути / истрести некоме душу на грло / из грла ‘убити, задавити некога’
једна душа – једна гуша ‘човек самац, без породице’
као душа (леп, мек и сл.) ‘веома, изванредно (леп, мек и сл.)’
(као) из душе вадити
колико му душа жели / иште ‘колико год хоће’
лаке душе ‘радо, у добром расположењу’
лежати на души ‘бити предмет нечијих интимних мисли, жеља, настојања’
маћи на душу = мицати душом = потегнути душом ‘примити одговорност, кривицу’; ‘упропастити, уништити некога (лажном оптужбом, клеветом)’
мирне душе прил. ‘спокојно, без бриге, устезања, гриже савести; слободно, лако, без размишљања (нешто урадити)’
мучити се с душом ‘бити на издисају, на умору’
на души му је лако / тешко и сл. ‘осећа се лако / тешко и сл.’
наносити се душе ‘дуго живети’ (често у негацији: неће се наносити душе)
носити на души = имати на души (в.)
одвајати од (своје) душе ‘спроводити строгу штедњу (ради вишег циља)’
(од)лакну ми на души ‘ослободио сам се бриге, терета’
оквасити / поквасити душу ‘попити штогод’
оставити на душу  ‘оставити на бригу, старање’
отворити душу ‘искрено, отворено изнети своја осећања, мисли’
пасти на душу ‘постати предмет нечије бриге, тешкоћа, непријатних осећања’
пећи на души ‘бити узрок нечијег немира, нерасположења’
по души (говорити, казати, рећи) а) ‘искрено, поштено, отворено, ништа не тајећи’; б) ‘онако како се некоме свиђа, према (нечијем) расположењу’
побрати (некога) на душу = маћи на душу (в.)
(по)вратити / прихватити душу ‘окрепити се, доћи себи, прибрати се’
под сву душу ‘пошто-пото, по сваку цену, на сваки начин’
појести /изједати /сисати некоме душу (и срце) ‘(на)мучити, кињити, злостављати (некога)’
попети се / привезати се некоме на душу ‘дозлогрдити, досадити коме’
потегнути душом = примити /примати на душу = маћи на душу ‘примити одговорност, кривицу’; ‘уништити некога (лажном оптужбом, клеветом’
прибирати душу ‘опраштати се од живота, спремати се за смрт’
прилећи души ‘бити по вољи, бити пријатан’
раставити некога с душом ‘убити, лишити некога живота’
раста(ја)ти се с душом = испустити душу (в.) ‘умрети’
руку на душу ‘истина, поштено говорећи, заиста’, уп. руку на срце ‘исто’
с душе скинути (некога или нешто) ‘отрести се, отарасити се (некога, нечега)’
с душе скинути (некоме нешто) ‘ослободити некога од нечега’
с душе се скинути / ићи / спасти ‘престати даље сметати, досађивати, узнемиравати’: Скини ми се с душе! Прођи ме се, не досађуј ми! (НПосл Вук)
с малом душом = једва с душом ‘страшно уплашен, једва жив’
свалио му се камен с душе ‘ослободио се велике бриге, лакнуло му је’
свом душом = душом и срцем (в.)
ставити / метнути некоме нешто на душу ‘обавезати некога да нешто изврши’
стећи душу ‘учинити добро дело’: Ко би га наио, душу би стекао (НПосл Вук)
таћи / такнути се душе ‘смиловати се, сажалити се’
таћи /такнути у душу = дирнути у живац
топи ми се душа ‘осећам велико задовољство’
убити душу (у некоме) ‘јако изударати, пребити, премлатити (некога)’
у дну душе = у дубини душе = у души ‘у најинтимнијим, најскривенијим осећањима; потајно’
узети душу некоме ‘јако намучити, упропастити, убити (некога)’
узети, узимати на (своју) душу (некога или нешто) = маћи на душу (в.)
унети се / упити се / урезати се у душу ‘омилити, постати присан, драг; учинити јак утисак, остати у сећању’
ући у (нечију) душу ‘добро упознати некога’; ‘унети се у душу’
ухватити некога за душу и срце ‘утицати на нечија осећања, на осетљивост’
ухватати / хватати / стећи / (у)чинити души место / места ‘(у)чинити добро дело, осигура(ва)ти себи вечно блаженство добрим делом, плементим поступком’
хватати души грех ‘грешити, чинити некоме нерпавду’
чувати некоме душу ‘бити крај некога кад је на самрти, на умору’

6. Етимологија:

ду́ша -е̄ f. (XII век), ду̀шица dem., ма̑јчина ду̀шица ‘биљка Thymus serpyllum’, бѐздушан, -шна, -шно, велико̀-, добро̀-, једно̀-, мало̀-, равно̀-душан adj.; зду̏шно adv., ду̀ше̄ван, -вна, -вно, ду̀ше̄внӣ adj., одуше́вити (се) pf., душебрѝжник m., за̀душнице, за̀дужбина; стсрп., српсл. доуша, доушица, беçдоушьнь, доушевьнь, доушьникь / доушевьник ‘који по души суди, поротник’. — Од псл. *duša, уп. стсл. доуша, мак. душа, буг. душа̀, слн. dúša, слч. duša, чеш. duše, глуж., длуж. duša, пољ. dusza, рус., укр., блр. душа́ | Псл. реч је изведеница на *-i̯а̄ од основе која је у *duxъ > ду̏х, још балтословенска, уп. лит. daũsios поред daũsos f. pl. ‘ваздушно пространство, небо; (пагански) рај’ < бсл. *daus(i)ā. Само коренски је сродно лит. dvasià ‘дах; дух, душа, утвара’, са изворнијим вокализмом истог глаголског корена, уп. да̏(х)нути. Ова породица речи изворно значи телесну функцију дисања као најочитији знак живота, а одатле животодавни принцип који може постојати и вантелесно; још паганска, та представа се додатно развила под утицајем хришћанске употребе речи у којој је она превод за гр. ψυχή,  лат. anima. Даље се реч конкретизује у ‘особа, чељаде’: има их у кући пет душа ‘петоро чељади’, добра душа ‘добар човек’, душа од човека ‘изузетно добар човек’. Придеви сложени са -душан, цсл. -доушьнъ су махом калкови, уп. за велико-душан цсл. великодоушьнъ, по гр. μεγαλόψυχος, лат. magnianimus, за равно-душан цсл. равнодоушьнъ, по гр. ἱσόψυχος, лат. aequanimus, уп. ра́ван. Глагол одуше́вити је од руског одушеви́ть у истом значењу (такође ‘одуховити, оживети’, одушевлённый ‘жив’, уп. лат. animal ‘животиња’ од anima); млађи русизам, из доба после Другог светског рата, је душегупка f. ‘гасна комора’, колокв. ‘загушљива просторија’ од рус. душегу́бка где се стара реч душегуб m., душегубка f. ‘убица’ (уп. стсрп. доушегоуби~ ‘убиство’ и в. гу̀бити) укрстила са (у)душить ‘(у)гушити’. Имена Душан, Душанка из хипокористичке употребе — првобитно од миља, уп. у обраћању душо моја ‘драги мој’, изведеница душко ‘исто’. • Skok 1: 373b s.v. dah; ЭССЯ 5: 164; SP 5: 108–111; ESJS 155a; Derksen 127.

ду̏х -а m. (XII век), Ду̀хови pl. празник Тројице, педесети дан по Ускрсу, заст. (зли) ду̏си pl. ‘утваре, демони’; ду̀хо̄внӣ adj., ду̀хо̄внӣк m. ‘свештено лице’, проду̀ховљен adj., духо̀вит. — Од псл. *duxъ, уп. стсл. доухъ, мак., буг. дух, слн. dȗh, слч., чеш., глуж., длуж., пољ. duch, рус., укр., блр. дух | Псл. реч подудара се, до у род, са лит. daũsos f. pl. ‘рај, небо, ваздух, атмосфера’ (в. ду́ша) и изводи од корена *dhu̯es-, *dhus- у лит. dvėẽsti, лет. dusȇt ‘дисати’, псл. *dъxnǫti > да̏(х)нути, за (секундарну) о-базу бсл. *dauṣ- уп. ду́хати, ду́хнути s.v. ду́нути и ва̏здӯх. Изворна семантика дисања присутна је у покр. вадидух ‘стрмина, успон при којем се остане без даха’, као и у поствербалима о̀душак / о̀душка ‘предах, одмор; отвор за вентилацију (нпр. на залеђеној реци)’, дијал. (Бока) за̏духа ‘астма’, в. и ду̀шнӣк. • Skok 1: 372–373; ЭССЯ 5: 153–154; SP 5: 84-86; ESJS 153; Fraenkel 115–116.

7. Пословице:

И ђаво душу причека – каже се ономе ко је нестрпљив, ко неће да чека
Новац је душогубац
Пара је душегубница
Новац – и душочувац и душогубац

Јаснa Влајић-Поповић

Азбучник