Оче наш

Оче наш или Оченаш (грч. Πάτερ Ημών, старосл. Отьче нашь, lat. Pater noster), називан још и Господња молитва (грч. Κυριακή προσευχή), фундаментална је молитва хришћанства.

1. Етнолошка обрада

1. Основни текст
2. Илустрација – Икона Оче наш, 1813. година
3. Илустрација – Из Првог српског буквара инока Саве, Оче наш
4. Литература

Основни текст

Оче наш или Оченаш (грч. Πάτερ Ημών, старосл. Отьче нашь, lat. Pater noster), називан још и Господња молитва (грч. Κυριακή προσευχή), фундаментална је молитва хришћанства. Записана је у Библији (Светом писму) у две од укупно четири књиге Јеванђеља Новог Завета, у Јеванђељу по Матеју (Мт 6.9−13) и у Јеванђељу по Луки (Лк 11.2−4). У њима су исказана два различита текста. Јеванђеље по Луки садржи нешто сажетији текст, који почиње речима: „Оче, свети се име твоје“, док Јеванђеље по Матеју има дужи текст, који се користи и у литургији и који почиње речима: „Оче наш, који јеси на небесима“. Сматра се примером или модел-молитвом, јер је подарена од стране самог Господа Исуса Христа, који је рекао: „Овако се молите“, изговоривши је пошто су ученици затражили да их научи како да се моле (Лк 11.1). Оче наш је у Јеванђељу по Матеју део Беседе на гори, и то оног њеног дела који се непосредно тиче милостиње, молитве и поста. Текст ове молитве користи се у богослужењима. У Литургији светог Јована Златоустог Оче наш се изговара (поје) након Достојног и јектенија. Ова молитва записана је и у молитвеницима Православне цркве, и молитва је коју сваки хришћанин изговара као Божије дете.

По основном карактеру ово је молитва „синовства“ јер у њој призивамо Бога као свог Оца, а садржајем одражава целокупни човеков животни пут, чиме се треба руководити. Састоји се из увода у коме се призива Бог, затим седам молби (прозби), а завршава се уздизањем славе Богу. Ових седам молби могу се поделити у две групе. Прве три односе се на Бога, а наредне четири на човекове потребе. Овај редослед подсећа нас да Богу припада прво место, како у нашим животима тако и у нашим молитвама. Молитва почиње размишљањем о Богу, затим о целокупној Божијој творевини, па о самом себи, да би се завршила враћањем мисли ка Богу и Његовој слави (,,Јер је Твоје Царство, и сила, и слава сада и у векове векова. Амин”). Молитва је кружног типа, као сам овоземаљски живот за који се молимо.

Као фундаментална, основна молитва коју изговара сваки хришћанин, она је свакако и део српске културе и типикa Православне цркве. То се очитује кроз значајан број текстова пронађених у старим српским књигама из времена Немањића, а и кроз велики број хорских композиција на њен текст, које су компоновали српски аутори XIX и XX века (Ст. Ст. Мокрањац, Д. Максимовић, С. Божић). Једна од старих српских књига у којој се налази текст молитве Оче наш је и Први српски буквар инока Саве, штампан у Венецији 1597. године.

Током година турске окупације, ослобођења, па чак и у време владавине комунизма у Србији, српски народ је у својим домовима изговарао молитву Оче наш пре сваког оброка, нарочито када се окупљала цела породица. Изговарање ове молитве било је уобичајено и за време окретања и ломљења колача за крсну славу, као и пред вечеру на Бадње вече и друге велике црквене празнике. Тада вечера није могла почети док домаћин не изговори молитву Оче наш. Дугу традицију ове молитве у српској култури потврђује и то што су је старији људи, у градовима и селима, изговарали на црквенословенском језику.

Последњу деценију XX века обележило је велико окретање српске средине православљу и жеља за поновним успостављањем духовног живота. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века приметан је пораст интересовања за српску духовну музику. Може се претпоставити да је један од разлога што су композитори са наших простора најчешће компоновали духовна дела на текст молитве Оче наш управо тај што је реч о фундаменталној молитви хришћанства, коју сваки верник користи у свакодневном обраћању Богу. Ова молитва у форми хорске композиције постала је веома „популарна” и код композитора и код извођача, па тако и у народу. Дела на овај текст компоновали су Д. Трбојевић, С. Божић, В. Симић, Р. Максимовић и други. Захваљујући томе композиције на текст молитве Оче наш постале су и значајан део концертног репертоара духовне музике.

Молитва Оче наш је један од најбитнијих елемената литургијске праксе, њен неопходни део. Занимљиво је да Стеван Стојановић Мокрањац није ни компоновао Оче наш за своју Литургију, док код Биничког Оче наш постоји, али је компонован много пре Литургије, а тек касније у њу уврштен. Код домаћих аутора с краја XX и почетка XXI века у већој се мери може приметити компоновање дела на текст Оче наш као засебних, ванлитургијских.

Молитва Оче наш може бити представљена у оквирима још једне уметничке области, а то је иконографија. Међутим, иконе које представљају молитве веома су ретке. Молитве се у иконопису и гравури појављују касно, тек од XVII века. Једна од икона на којој је представљена молитва Оче наш потиче из Цркве светог Григорија Чудотворца у Москви, а сада се налази у државном музеју у Русији.

Илустрација – Икона Оче наш, 1813. година

Илустрација – Из Првог српског буквара инока Саве, Оче наш

Литература

Mirko Blagojević, Religija i crkva u transformacijama društva, Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2005; Милоје Николић, „Ко удара тако позно или о феномену нове српске православне духовне музике деведесетих година двадесетог века“, Нови звук 15, 2000; Даница Петровић, „Из наше прошлости: Црквена музика – богослужбена, паралитургијска, концертна“, Pro musica 151, 1993; Димитрије Стефановић, „Црквено појање и црквена музика“, Зборник Матице српске за сценске уметности и музику 15, 1994; Ђорђе Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Београд: Нолит, 1990; http://www.ninicninic.com/vesti/2011/03/13/dva-videnja-molitve-oce-nas-predavanje-dusan-ninic, приступљено 11. 04. 2013; http://veronauka.tripod.com/latinica/knjige_lat/molitvenik_lat/molitvenik_lat.htm, приступљено 10. 04. 2013; http://www.pravoslavlje.net, приступљено 10. 04. 2013; http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Molitva/molitva22.htm, приступљено 11. 04. 2013.

Нина Аксић