Прстена

Играње прстена (коња, козања, чарапа, рукавица, под назувице, капе, обојака, филџана) карактеристично је за територију целе западне Србије, али и Босну и Херцеговину.

1. Етнолошка обрада

1. Основни текст
2. Литература и напомена

Основни текст

Играње прстена (коња, козања, чарапа, рукавица, под назувице, капе, обојака, филџана) карактеристично је за територију целе западне Србије, али и Босну и Херцеговину. Ова народна игра најчешће се играла зими на поселима. Постоје различити начини извођења, али се не разликују много. Број играча је неограничен, могу учествовати и мушкарци и жене (уколико нису заокупљене послом). Од реквизита се користе прстен и рукавице (капе, обојци, чарапе, филџани), синија и троношке (ниске столице са три ногаре).

Играчи се поделе у две групе. Пре почетка договарају се о начину играња (да ли ће да се судају, тј. извлаче прстен испод две капе, па екипа која погоди почиње игру, или ће се једноставно усмено договорити). Договарају се и до колико ће коња / коза (поена) играти и о казни за побеђене.

Једна екипа крије прстен (поткрива, подлаже) а друга га тражи (бошка), изговарајући: Бош наш, бош ваш! Кажи, не лажи! Ако се прстен нађе према предвиђањима, добија се десет коња, или онолико колико је остало неоткривених рукавица (обојака, филџана) и ова екипа преузима игру. Ако се деси да играчи не открију прстен до последње капе, последњег боша, прстен настављају да крију играчи из прве групе.

Игра се најчешће до сто коња. Побеђени се корети, тј. кажњава на више начина (играчи се гараве, терају се да облају око куће, да зову особу са којом не говоре, да носе победнике на леђима, да лају на лампу и сл.).

Кроз ову игру показује се одређена спретност у сакривању предмета (новчића или прстена), као и сналажљивост и мудрост при проналажењу.

Како би се одржала традиција играња ове древне игре, у Босни и Херцеговини предложено је организовање годишњег турнира у капању.

Литература и напомена

Оливера Васић, Народне игре и забаве у титовоужичком крају, Београд: САНУ – Етнографски институт САНУ, 1990; Илија Пухаћ, Капање, древна народна игра, Бања Лука: Глас српски, 2000; Српске народне игре I, Београд: Српска краљевска академија, 1907.

У изради одреднице коришћена је и грађа прикупљена у истраживањима која су обављана од 1968. до 2012. године. Ова истраживања везана су и за пројекте Етнографског музеја (ужички крај, Пештерско-сјеничка висораван, од 1979. до 1983. године), Етнографског института САНУ (ужички крај), Радио Београда (Пештерско-сјеничка висораван, од 1980. до 1982. године). Теренска истраживања Подриња (општине Лозница, Крупањ, Љубовија, Зворник и Братунац) обављана су од 1979. до 1984. године.

Оливера Васић, Нина Аксић