Етнолошка обрада појма "СОВА" - Нина Аксић

 

Сова, у народу називана још и јејина, буљина, ћук, ћукавац или кукувија, припада породици ноћних птица и због тога у словенској митологији спада у нечисте и злослутне птице (ноћ је време свега што се везује за онострани, хтонски свет). Верује се и да је сова настала од ђавола, па зато живи ноћу, као и да је вечна. Њена основна злослутна предсказивачка тема је смрт.
Мисли се да се вештице могу претварати у сову, а код већине словенских народа се верује и да је она болест која ноћу лети, па се тако и у Србији, у области Хомоља, среће следеће веровање: мисле да и нису птице, већ болештине које се у птице претварају и ноћу лете. Зато се сељаци свих ноћних птица много боје (Ђорђевић, 1958: 40). Такође, у словенском свету се верује да је сова неудата жена или удовица (слично кукавици), те је због тога тако усамљена, а код Срба постоји и легенда о томе да је сова лења удавача.
За сову се везују различите врсте предсказања, а углавном се сва тичу лоших најава по човека. Она тако предсказује човекову смрт, девојци – безбрачност, невреме или лепо време, поплаву или сушу, родну или гладну годину, пожар и др. Сматра се и то да ће се човек који босоног чује ћука први пут у години спотицати читаве те године. Поред ових предсказања, код скоро свих Словена, па тако и код Срба, сматра се да сова свакако предсказује смрт укућанина на чијем крову куће се зачује, или у чији прозор удари, а у Хомољу се среће и следеће веровање везано за смрт мајке или детета које слуша сову или ћукавца: У Хомољу кажу да „не ваља деца да слушају глас јејине или сове ушаре, јер могу остати без матере“. Исто тако жена која има мало дете „не ваља да чује буљину, сову или ћукавца, јер су то зле душе које могу измамити дете из куће, то јест могу га уморити“ (Ђорђевић, 1958: 44). Насупрот претходним предсказањима, сова или ћук се код словенских народа сматрају и предсказивачима рођења детета.
Поред ових предсказивања, сова, тј. кукувија, може означавати и несрећу сваке врсте: Кукувија ју вичем. Она виче само кукуви, кукуви, дал’еко било од ове куће и од свакога. Не дај боже никоме Србину лоше. И не вол’им никоме да се деси. (...) Они кажу: кад ти прође преко обора, ел преко куће, каже, то нешто се деси за ту годину. Мора да се деси. А стварно, викала је претавимизлазењу, кад смо тел’и да бегнемо оно прол’еће (Милорадовић, 2010: 66).
За сову и смртни исход с њом у вези, тј. за њено оглашавање које се често повезује са речима сахрањуј или укопај, везује се и следећа бугарска клетва: Нек ти буљина хукне на комину! (Гура, 2005: 425).
Код Срба се совини делови тела могу употребљавати и у бајању, лечењу, али и као амајлије. Међутим, верује се и да ко буде дуго носио кукувијино срце, тај ће постати вештац, односно вештица (Ердељановић, 1948: 332).
Међу пословицама и изрекама које је сакупљао Вук Стефановић Караџић налази се и једна пословица везана за ћука: Ако си ти вук, нијесам ни ја ћук (https://sr.wikiquote.org/sr/Српске_народне_пословице). Поред ове пословице, ћук се помиње и у роману Хајдук Станко Јанка Веселиновића, објављеном 1913. године, са мотивацијом његове у народу познате предсказивачке особине: Пева ћук, а он слути сушу (РМС, 1976: ћук).

Литература:
Гура, Александар. 2005. Симболика животиња у словенској народној традицији. Београд: БРИМО, ЛОГОС, „Глобосино“-АЛЕКСАНДРИЈА; Ђорђевић, Р. Тихомир. 1958. „Природа у веровању и предању нашега народа“, II књига. Српски етнографски зборник, књига LXXII; Ердељановић, Јован (уред.). 1948. „Живот и обичаји народни у Гружи“. Књига 26. Од Петра Ж. Петровића; Милорадовић, Софија. 2010. „Крсте носим, Бога молим...“. Зборник радова са пројекта „Истраживања српског језика на Косову и Метохији“, Књига 1 (2008): 64–66; РМС. Речник српскохрватскога књижевног језика. 1976. Књига шеста, С—Ш (стотина), Нови Сад: Матица српска. https://sr.wikiquote.org/sr/Српске_народне_пословице