Српска народна ношња

Српска народна ношња заузима истакнуто место у култури и традицији српског народа. Сваку област коју су кроз историју настањивали Срби карактерисала је посебна ношња.

1. Етнолошка обрада

1. Основни текст
2. Литература

Основни текст

Српска народна ношња заузима истакнуто место у култури и традицији српског народа. Сваку област коју су кроз историју настањивали Срби карактерисала је посебна ношња.

Током векова различити климатски, географски, друштвени и културно-историјски утицаји одразили су се на формирање народне ношње у Србији. Стога она у својим типским одликама, али и у погледу обликовања појединих делова одеће и накита, носи елементе минулих епоха, у којима су се смењивали разни културни слојеви, урастајући једни у друге. Најизразитији су елементи старобалканске пресловенске и словенске културе, византијског и српског средњевековног слоја, турско-орјенталног наноса и струјања из европских земаља, која припадају релативно новијем времену.

Улога народне ношње кроз историју је веома битна. Она је симбол етничког идентитета, а истиче се и по ликовним и естетским вредностима. Распрострањеност и груписање појединих народних ношњи, општег изгледа облика и типова, богатих варијантним врстама и суврстама, неминовно се везује и за порекло становништва и миграциона кретања. Распрострањеност основних типова одеће није строго ограничена, постоје прелазни појасеви у којима се одлике додирних зона међусобно прожимају. Неопходно је истаћи народни стваралачки дух и богатство унутрашњих естетских осећања и поимања лепог. На основу материјала из XIX и XX века поседујемо сазнања о својствима традицоналне одеће. Ранији периоди мање су познати због недостатка материјалних доказа. Ипак, фрагментарна грађа из претходних векова (археолошки налази, писани и ликовни извори), уз познавање историјских и друштвено-културних збивања, омогућава реконструкцију неких одевних предмета. Одећу су готово у потпуности израђивале жене у кућној радиности за своју породицу, изузев појединих одевних предмета и накита који су били производ занатлија.

Сеоске ношње из XIX и XX века разликујемо као динарске, панонске, централнобалканске и шопске, од којих поједине обухватају више националних и етничких група.

Динарски тип народне ношње карактеристичан је за југозападни део Србије. Женски начин одевања одликује црвена сукнена капа (фес са шамијом), дугачка кошуља (кудељна, динарског типа), прегача, сукнени зубун (са везом или апликацијама од чохе у боји), сукнена бела хаљина. Мушки начин одевања карактерише сукнена капа (фес са обавијеним црвеним шалом у виду чалме), кошуља, пелегрини од вунене тканине са ширим туром и ногавицама до средине листа, вунени појас и кожни силав, токе, црвена сукнена кабаница.

Ношње северозападно-централних делова Србије садрже елементе панонске, динарске и централнобалканске ношње. Карактеристичне одлике панонске женске ношње су конђа са убрадачем, две дугачке прегаче без реса, дугачке кошуље (рубине) панонских или динарских обележја. У мушкој ношњи карактеристична је купаста шубара, рубина (кошуља и гаће), сукнени кожни хаљеци. У широј употреби су били и хаљеци из грађанске ношње (јелек, либаде, бајадер, антерија, гуњ крџалинац, чакшире потурлије, тромболос). Од војничке униформе носила се капа-шајкача и копоран војничког кроја.

Готово све етничке групе у Војводини имале су ношње са одликама панонског типа. Женска и мушка платнена ношња носила се и лети и зими. Мушке кошуље и гаће, као и женски оплећак и скути састављани су од равних платнених пола које су набиране, а зими су ношени вунена сукња и прегача, као и разне врсте крзнених прслука (кожни пршњак и кожух, кожни огртач опаклија, гуњ (дороц) и кабаница). Поред опанака са кајишима и капичара, у свечаним приликама ношене су чизме и ципеле. Удате жене главу су покривале врстом конђе – џега (чепац). Свећана ношња украшавана је златовезом и белим везом са стилизованим биљним орнаментима.

Централнобалкански регион обухвата косовско-метохијску област, јужне и средишње делове Србије. Мушку ношњу карактеришу бели сукнени хаљеци украшени црним вуненим гајтанима, поред узаних сукнених чакшира. Преко кошуље ношени су краћи и ужи хаљеци од белог сукна. Жене су на глави носиле трвељ (у виду плетеница од вуне) уз превез, чију варијанту предстваља ручник са горњим делом у виду капе. Ношене су сукње (бојче, бишча, запрега, завијача, вута, фута) различитих дужина, спреда отворене. Преко кошуље и сукње ношене су прегаче и појас, као и кратак јелек, бели зубун и бела сукнена хаљина са рукавима.

Целокупна ношња шопске области називана је дреје или дрехи. Женску ношњу чине платнена дугачка кошуља (типа тунике), појас (тканица), горњи хаљеци сукно (сукман), литак (мујер), и мановил, као и сукнени хаљеци дугачких рукава, колија и модро и кожух без рукава. На глави је ношена марама забратка (беле боје). Мушку ношњу одликује кошуља од кудељног платна уз чакшире беневреке, бела сукнена хаљина са рукавима (дреја), дужи јелек без рукава, јагњећа шубара, сукнени тозлуци, пресни опанци.

Елеменити ношњи тимочко-браничевске области североисточне Србије показују одлике централнобалканских, шопских и ношњи суседних области Румуније и Бугарске. У овим областима у употреби је било више типова народних ношњи. У ношњи српског и влашког становништва се поред разлика уочавају и неки заједнички елементи, нпр. бели сукнени хаљеци (збун, долактеник, хаљина, чакшире), крзнена шубара, пресни опанци, и геометријска орнаментика, претежено код вунених прегача.

Постоје разлике у одевању између градског и сеоског становништва. На већем делу српског етничког простора грађанска одећа се развијала под турско-орјенталним утицајем, а касније, посебно у градовима панонског поднебља и јадранског приморја, првенствено под европским утицајем. У одећи Призренки истицале су се свилене димије и антерије (горњи хаљетак од црвене кадифе украшен срмом и златовезом) са оглављем, челенком (са мрежом перли и металног накита). Западни утицај видљив је и у женској ношњи Београда. То су женска свилена кошуља, дугачка хаљина фистан од разнобојног атласа, либаде, свилени појас бајадер, бисерни тепелук на глави. И мушка ношња је била под европским утицајем, а основни делови су чохане чакшире потурлије, антерија, свилени појас тромболос и фес. Развој индустрије и трговине и низ других фактора утицали су на губљење ношњи из свакодневне употребе. Од почетка XX века, када традиционални начин одевања уступа место градском, европском оделу, ношње постају културноисторијска баштињена вредност. У дневној употреби су се задржале само изузетно (или само неки делови), у затвореним срединама, или се носе у одређеним свечаним приликама.

Литература

Јасна Бјеладиновић, Народне ношње Југославије. Каталог са сталне поставке, Београд: Етнографски музеј, 1976; Јасна Бјеладиновић, Народна уметност Југославије. СР Србија, САП Косово, САП Војводина, Београд, 1980; Јасна Бјеладиновић-Јергић, Народна култура Срба у XIX и XX веку. Водич кроз сталну поставку, Београд: Етнографски музеј, 2003; Јасна Бјеладиновић-Јергић, Народне ношње у XIX и XX веку: Србија и суседне земље, Београд: Етнографски музеј, 2011; Јасна Бјеладиновић-Јергић, Народне ношње Срба у XIX и XX веку, Београд: Етнографски музеј, 2011; Павле Васић, Ношња народа Југославије кроз историју, Београд: Завод за издавање уџбеника Социјалистичке републике Србије, 1968; Милка Јовановић, ,,Народна ношња у Србији у XIX веку“, Српски етнографски зборник XCII, 1979; Милка Јовановић, Ношња у Београду у XIX веку, Историја Београда II, Београд: САНУ, 1974; Ђурђица Петровић, Мирјана Прошић-Дворнић, Народна уметност, Београд − Загреб − Мостар: Југославија – Spektar – Prva književna komuna, 1983; Мирјана Прошић-Дворнић, Женски грађански костим у Србији XIX века, Београд: Музеј примењене уметности, 1980; Босиљка Радовић, „Женска народна ношња у Мачви и Поцерини“, Гласник Етнографског музеја XVI, 1954; Stanoje Stanojević, Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka 1–4, Zagreb: Bibliografski zavod, 1928.

Драгана Радојичић