ТАРТОР

Етнолошка обрада

Назив за старешину водених демона (в. водењак), који највероватније потиче од грч. ταρταροσ(’бездан’, ’пакао’). Наиме, за разлику од већине словенских народа, код којих је владало веровање да у свакој води (реци, језеру) постоји само један водени демон, у Србији се веровало да водењака има стотину, али да нису сви истог ранга. Најстарији међу њима био им је старешина и народ га је звао тартор. Еуфемистички је називан и „онај стари“, „стари“, „матори“, а међу влашким становништвом albatrn. Осталих деведесет и девет водених демона су му потчињени и међу српским становништвом су називани „мали“, а међу влашким almik.

Тартор у рукама носи бич и бубањ. Бичем је уплитао дављенике које је одвлачио на дно, а њиме је кажњавао и своје потчињене. Њих је бубњем сазивао на скупове на којима им је одређивао задатке. Веровало се да они једном годишње имају и своју славу, ђавољи дан. Током ње су се веселили, а том приликом је тартор одређивао задатке осталима. Веровало се да живи у стакленом подводном дворцу у коме су га служили утопљеници, жртве које је удавио и које су се тако претварале у његове поданике. Када би он зграбио човека, није му било помоћи. Веровало се да само тартор може да удави човека, док „мали“ немају снаге за то. У поречју Дрине су веровали да водени демон дави људе златним букагијама, којима би их стегао око ногу. Ако би ово урадио „стари ђаво“, човеку није било спаса, али могао је да се спасе ако је то био његов син. Сем бичем и златним букагијама, тартор је жртве одвлачио на дно и помоћу ланаца и ченгела.

Сматрало се да тартор има неограничену власт само у води и надомак ње, док на сувом није имао моћ. Ипак, он је ван воде могао да оствари моћ над људима који би се одазвали његовом позиву. Он би жртву дозивао три пута. Ако би се одазвала, потпадала је под његову магичну моћ и сама би одлазила до воде и утапала се. У источној Србији су веровали да онај ко се одазове воденом демону након једног од три позива мора безусловно да испуни његову наредбу о томе где и када треба да оде на коњу и удави се. У Неготинској Крајини су постојале многе локалне верзије прича о оваквим жртвама, за које се веровало да се најчешће догађају током јула месеца. Пре него што би удавио особу, тартор би је по ноћи позвао три пута. У случају да му се одазове, жртва би потпала би под њеову моћ и том приликом би добила инструкције о томе када и где треба да се утопи.  Ако се човек не би појавио у одређено време на одређеном месту, тартор би изашао из воде и рекао: „Дошло је време, а човека још нема“. Истог тренутка би се из даљине појавио коњаник у галопу, који би дошао до воде, сјахао, ушао у воду и удавио се. Веровало се да је једини начин да се особа заштити била да се никада не одазове на позив. Уопште, међу Србима је било општераспрострањено веровање да се под власт злих демона (тартор, демони болести) потпада одазивањем на њихов позив, па отуда и опште табуисано одазивање током ноћи.

Ђорђина Трубарац Матић  

Литература

„Водени дух“ у Бандић, Душан. 1991. Народна религија Срба у 100 појмова, Београд: Нолит; Зечевић, Слободан. 1968–1969. „Митска бића народних веровања североисточне Србије“, Гласник Етнографског музеја у Београду 31–32, 327–362; „Водењак“ у Зечевић, Слободан. 1981. Митска бића српских предања. Београд: Вук Караџић – Етнографски музеј; Раденковић, Љубинко. 2000. „Митолошки становници вода – водењак“, Даница 8,310–316; Раденковић, Љ. 2013. „Водени дух – водењак. Словенске паралеле“. Aquatica. Посебна издања САНУ: Балканолошки институт – књ. 122, Београд:  Балканолошки институт САНУ, 161–172.