Лингвистичка обрада појма "ВОДА" - Софија Милорадовић

(Етнолошку обраду појма "вода" можете погледати овде.)

 

 

Вода је прасловенска и свесловенска реч (рус. укр., блр., буг., мак., сх. вода, слов., чеш., словен. voda, пољ., д.-луж, г.-луж. woda), и творбено је веома продуктивна. У српским дијалекатским речницима и терминолошким збиркама речи заступљена је грађа са терена свих шест српских дијалеката, а издвојени примери из ових извора потврђују релативно богату суфиксалну деривацију од основа вода и воден(и). Именичка лексема вода (па тако и од ње изведена придевска лексема воден) улази у различите семантичко-творбене низове, који садрже деривате изведене од исте творбене основе различитим суфиксима, при чему се у оквиру једног оваквог низа могу наћи и дублетни (морфо)фонетски ликови. Утврђивање скупа особина карактеристичних за начин концептуализације појма вода у свести носилаца српских народних говора, као једног од значајнијих сегмената тзв. наивне слике света, заснива се на творбеним дериватима, сталним синтагматским спојевима, метафоричким изразима, фразеолошким изразима, пословицама и веровањима. 
У Вуковом првом издању Српског рјечника из 1818. године забележене су следеће лексеме: вода, воден (нпр. крушка, јабука, вино), водени (нпр. за суд, тикву), Водена неђеља, воденица, воденичица, воденичар, воденичарев / воденичаров, воденичарка, воденичиште, воденични (нпр. камен, коло), водир / водијер, водица (где је прво значење дем. од вода, а друго је богојављењска вода), водичар (са значењем особе која у време празника иде од куће до куће, поје Спаси Господи и пошкропи водицом по кући), водника (за воду у којој преко зиме стоје јабуке), водоноша, водопија / водоплав, водурина (аугм. од вода).

Први семантичко-творбени низ односи се на врсту воћа, тачније – на врсту јесење крушке, чији је назив мотивисан знатнијом количином воде коју садржи, нарочитом сочношћу. 

Грађа:

• воденц  ’врста крушке’ (Пирот 1987)
• воденц  ’врста сочне крушке, водењача’ (Тимок 1990) 
• воденц ’врста крушке’: Ставља се у воду у јесен, а већ у јануару, око Светог Јована, права је посластица. (Лужница 1997)
• водењц ’врста крушке’ (Нишка Каменица 2004)
• водењц (обично мн.) ’врста јесење крушке водњикавих плодова, водењача’ (Јабланица 2005)
• водењц ’јесења сочна крушка водењача’(Црна Трава 2010)
• вденица  ’сочна трешња’ (Свиничани 1984)
• водèњача 2. ’крушка или какво друго воће са доста сока у себи, сочна воћка’, 3. ’грудва снега са доста воде у себи’, 4. ’врста траве, водњача’ (Ускоци 1990)
• водењача ’врста сочне крушке’ (Војводина 2002)
• водењча  ’крушка калуђерка’ (Врање 2011)
• водèњаја / водèњача  ’сорта јесење крушке, караманка’ (Качер 2011)
• водњка ’врста крушке’ (Нишка Каменица 2004)
• водењк ’врста крушке (дрво и плод)’, водењц за плодове ове крушке (Црна Река 1986) 
• водењк ’врста сочне јесење крушке’ (Врање 2011)
• воднка  ’врста сочне крушке’ (Тимок 2008)
• воднка / воднка ’јесења сочна крушка водењача’, дем. и хип. воднче (Црна Трава 2010)
• водн  ’врста зимске крушке’ (Врање 2011).

Други семантичко-творбени низ везује се за врсту воћног компота, тј. за безалкохолни напитак који се добије када се у раствору воде и меда (или шећера) држи воће, обично крушке или јабуке. У основи овог напитка је вода, те му је именовање у народним говорима мотивисано саставом.   

Грађа:

• водњка ’вода у којој су биле крушке или клека’ (па су преко читаве зиме пили водњку кај вно)(Елезовић 1932)
  вдњика / вдњака 1.а. ’сок од крушке или које друге воћке’, 1.б. ’сок у воћном компоту’ (Ускоци 1990)
• водњика ’врста освежавајућег напитка од дивљих јабука’ (Војводина 2002)
• вдњика ’напитак, сок од сувих јабука; сок добијен од више врста воћа које се држи у раствору меда и воде’ (Качер 2011)
• вдљика ’вода у којој преври разно воће и која се зими пије’ (попут расола, када се јабуке ставе у туршију) (Лазић 2000; Мачва 2008)
• воднца ’вода у којој превру плодови клеке или крушке која се употребљава као пиће, водњика’ (Васојевићи 1990)
• вдњица 1.а. ’сок од крушке или које друге воћке’, 1.б. ’сок у воћном компоту’ (Ускоци 1990).

Трећи семантичко-творбени низ односи се на место у кући на коме се држе посуде са водом, а то може бити удубљење у зиду, полица, или пак нека врста клупе, тако да ово место свој назив дугује сврси у коју се у домаћинству користи.

Грађа:

• воднк ’место где стоје судови с водом (удубљење у зиду, полица и сл.)’ (Лесковац 1984)
• воднк ’место у кући где на дрвеној или каменој подлози стоје тестије с водом’ (Пирот 1987)
• воднк ’место где стоје тестије (део стелаже)’: Кəт се напјеш вду, вни кпче у воднк. (Нишка Каменица 2004)
• воднӣк / вднӣк  ’удубљење у зиду, полица, слијепи прозор’ (Пива 2004)
• воднк  ’остава за тестије с водом’ (Црна Трава 2010)
• водница  ’врста кухињске клупе на којој стоје посуде са водом’ (Војводина 2002).  

Четврти семантичко-творбени низ тиче се направе, посуде у којој косци држе у води брус за оштрење косе, а сва три назива настала су по метонимијском моделу – посуда је названа по ономе што се у њој налази, а то је у овом случају – вода.

Грађа:

• водир ’рог од говечета или посуда сличног облика од метала, напуњена водом, коју косци носе за појасом и држе у њој брус за оштрење косе’ (Војводина 2002)
• водèњк  2. ’водир’ (Качер 2011)
• водењча / водр ’посуда са водом за држање бруса при косидби’ (Северна Метохија 2012).

Пети семантичко-творбени низ односи се на занимање особе која се стара о снабдевању водом, која доноси воду, а три изведена и један сложени назив за то занимање, забележена у говорима трију српских дијалеката, мотивисана су самом врстом датог посла, односно – робом која се продаје.

Грађа:

• водр  1. ’човек који живи поред воде’, 2. ’разносач воде, водоноша’ (Лесковац 1984)
• вдр ’онај који носи воду’ (Ускоци 1990)
• водрица ’она која је одређена да носи воду с извора у кућу’ (Ускоци 1990)
• водар / водарош / водоноша ’који доноси воду са јавне чесме, бунара; разносач воде’ (када се појавио водовод, нестала је потреба за овим занимањем) (Војводина 2002)
• водарица ’жена водоноша’ (Војводина 2002).

Шести семантичко-творбени низ тиче се једног зоонима, тачније – водене змије, чија су оба назвања мотивисана местом на коме живи.

Грађа:

• водèњрка / водèњача ’змија која живи у води или поред воде, водена змија’ (Ускоци 1990)
• водењч’а ’водењак, врста неотровне змије’ (Свиничани 1984).

Лексема која је свеприсутна у српским народним говорима и која има значајан статус гледано са апекта језичке слике појма вода јесте и именица водица у значењу ’освећена, света вода’. Овај првостепени дериват, иако са традиционално деминутивно-хипокористичким суфиксом -ица, не чува деривационо очекивану семантику; за разлику од деминутивно-хипокористичког значења водица, у коме је значење мотивне речи вода модификовано само са гледишта субјективне оцене, значење ’освећена, света вода’ има нови денотат.

Грађа:

• водца ’освештана вода’ (Елезовић 1932)
• водца  ’освећена вода’ (Црна Река 1986)
• вдица 2. ’освећена вода’ (и назив вдњица) (Ускоци 1990)
• водица 2. ’вода освећена у цркви или код куће, пред велике празнике и крсну славу’ (и света водица), богојављенска водица ’вода освећена на празник Богојављење’ (Војводина 2002)
• водца ’освећена вода’ (Нишка Каменица 2004)
• водца ’освећена вода’ (Црна Трава 2010)
• водца ’освештана вода’ (Северна Метохија 2012)
• водица ’освећена вода’ (Лика 2013).

У Војводини се именом водица назива, између осталог, и ’извор или бунар који има лековиту или исцељујућу моћ’. Обично су појединци у знак захвалности уређивали таква места, тј. озиђивали бунар, подизали крст или капелу, а она се најчешће налазе изван насеља, у пољу, док су ретко уз цркву (и тада се назива црквена водица). Такође, у Рађевини се место на коме се млади окупљају (не испред цркве!) о неком мањем црквеном празнику назива вдица.
Оним у множинском облику Водице познат је у народу као име од старине за верски празник Богојављење, а забележен је широм косовско-ресавског и призренско-тимочког дијалекатског простора. У Тимоку је забележено и да народ на овај празник говори: Водце, смрзн воденце.

Лексема водењак забележена је у многим српским народним говорима, при чему – и са различитим значењима.

Грађа:

• водењк ’мокраћна бешика код животиња’ (Васојевићи 1990)
• водèњк 1. ’мокраћни мехур у овна или овце, бешика’, 2. ’кромпир у коме има више воде него у другим кромпирима, воден кромпир’, 3. ’даждевњак’, 4. ’постељица код животиње’, 5. ’камен који се лако распада; камен који је дуго стајао у води’ (Ускоци 1990)
• водењак ’опна испуњена течношћу, која обавија ембрион код женки сисара’ (за краву об.) (Војводина 2002)
• водењк ’врста сочне јесење крушке’ (Врање 2011)
• водењк ’врста крушке (дрво и плод)’ (Црна Река 1986) 
• водèњк 1. ’водени миш, пацов’, водèњк 2. ’водир’ (Качер 2011)
• водењк синоним за сотоњак (Елезовић 1932)
• водењк  ’водени дух из приче за децу’ (Црна Трава 2010)

Водењк ’црн бик који, по предању, живи на дну Власинског језера и само повремено излази из воде’ (Врање 2011).
Лексема воденица, којом се именује млин на водени погон (и, често, сама зграда), значењски је центар семантичко-деривационих гнезда у појединим српским народним говорима, у којима се налази име за малу воденицу, за власника воденице или онога који у њој ради, као и за његову жену, за место на коме је некада била воденица, за оно што се односи на воденицу (придевска реч) – понегде са дублетним морфофонетским образовањима.

Грађа:

• воденчар (Елезовић 1932)
• водəнца / воденца, воденич’р (Свиничани 1984)
• воденчка дем. од воденца, ’машиница за млевење ораха, кафе и сл.’ (Црна Река 1986)
• воденчка / воденчће ’мала воденица’ (Пирот 1987) 
• воденчка  ’мала воденица’  (Тимок 1990), воденца (Тимок 2008)
• воденчарин ’воденичар’ (Црна Река 1993), воденичк ’мала воденица’ (Црна Река 1993)
• воденца (Лужница 1997)
• воденица, воденичар, воденичарка, воденички (камен нпр.) (Војводина 2002)
• воденчка  ’воденичица’, дем. и хип. (Нишка Каменица 2004)
• воденчка дем. и хип. од воденица (Јабланица 2005)
• воденца, воденчиште (Богдановић 2008)
• водèница, водèнице ’нбло’ (за производњу белог брашна) (Мачва 2008)
• воденца (дем. и хип. воденчка) ’млин на реци’ или ’ручни метални млин којим се меље кафа’, воденчиште (Црна Трава 2010)
• воданца / воденца, воданчар/ воденчар  (Северна Метохија 2012).

Овоме низу припадају и стални синтагматски, лексичко-семантички спојеви забележени у Црнотравском речнику: воденчки кмен, воденчки кантр, воденчко кло. У пренесеном значењу ће се синтагма воденчки кмен употребити за напорну особу, док реч воденца, поред свог основног значења, у црнотравском и тимочком крају има и пренесено значење ’жена која много говори, причалица, алапача’, а у Мачви се за онога ко превише прича каже да мље ко водèница.

Уколико се примери из издвојене дијалекатске грађе устроје према врстама речи, примећује се и знатан број придева изведен од именице вода, при чему се у појединим српским крајевима бележе дублетна, па и триплетна придевска образовања. Издвајају се четири групе придева насталих суфиксацијом од именице вода: воден / водан / водǝн, водењав / водењкав / водњикав, водљив / водњив, водењас / водињас / водњикас(т). У грађи се издваја и творбени низ водурљив / водурљав (/ водурњав), неколико придевских образовања забележених на простору јужне и југоисточне Србије, са редукованом именичком основом и проширеним суфиксима на -ив и -ав. Будући да су ови придеви изведени од аугментативне именице водурина, њихово обједињујуће значење је ’који у себи има доста воде; са много воде’. Невелик је број придева насталих слагањем, који у првом делу имају именичку основу вод- и који су образовани уз помоћ спојног вокала -о-: водоплаван  ’који је изложен поплавама’ (Војводина 2002), вододжан / вододржан ’који не пропушта воду (о земљишту)’ (Тимок 2008), вододжан / вододржан ’тло које је стално влажно, обично ливаде у низини’ (Богдановић 2008).
У српским дијалекатским речницима налазе се и синтагме у којима уз управну реч стоји одредба водени (тј. водена), при чему су у питању или народни празници или бионими: 

• Водена недеља ’седмица после Ускрса’ (Војводина 2002)
• Водени понедељак ’други дан Ускрса, када момци поливају девојке’ (тога дана се не насађују квочке да не би јаја била водена, тј. мућкови, а жене не треба да перу веш да не би добиле водену болест, тј. болест бубрега) (Војводина 2002)
• Водни понедлник ’дан када се празнује од воде’ (Тимок 2008)
• Водена субота (Качер 2011)
• водени бибер  ’барска биљка, Polygonum hydropiper’ (Војводина 2002)
• водени цвет ’барска биљка, Spurodella polyrrhiza’ (Војводина 2002)
• водени бик ’врста чапље, Ardea stellaris’ (Војводина 2002)
• водèнӣ мш  ’миш који живи поред воде’ (Качер 2011).

У дијалекатској грађи се налазе и изрази у којима је вода – кључна реч. У Црној Реци чују се следећи изрази: вда и лба ’оскудно јело које чини пројин хлеб надробљен у добро посољену воду’, лпа се кај вда од бргови ’заноси се’, пронси водцу ’обилази познанике и распричава нешто по селу’. Израз кд појде вода узбрдо, са значењем ’никад’, забележен је у тимочком крају. У селу Прекале у северној Метохији каже се ћ у вду за тканину која се скрати, скупи: Св што је изткано ка се пви пт опре помло ђе у вду, а у нејвећем метохијском селу Гораждевцу живи и израз девта воденца, којим се указује на нечије богатство, изобиље.

Извори

Богдановић 2008 – Недељко Богдановић, Земљописна и њој сродна лексика југоисточне Србије, Српски дијалектолошки зборник LV, Београд, 429–518.   
Васојевићи 1990 – Рада Стијовић, Из лексике Васојевића, Српски дијалектолошки зборник XXXVI, Београд, 119–380.
Војводина 2002 – Речник српских говора Војводине, Свеска 2: В—Д, Драгољуб Петровић (редактор), Нови Сад: Матица српска.     
Врање 2011 – Момчило Златановић, Речник говора југа Србије, Врање: Аурора. 
Елезовић 1932 – Гл. Елезовић, Речник косовско-метохиског дијалекта, Свеска прва, Српски дијалектолошки зборник IV, Београд.  
Загарач 1997 – Драго Ћупић – Жељко Ћупић, Речник говора Загарача, Српски дијалектолошки зборник XLIV, Београд, 1–615. 
Јабланица 2005 – Радмила Жугић, Речник говора јабланичког краја, Српски дијалектолошки зборник LII, Београд.
Качер 2011 – Драгољуб Петровић и Јелена Капустина, Из лексике Качера, Српски дијалектолошки зборник LVIII, Београд, 1–336.    
Лазић 2000 – Анђелка Лазић, Јела и пића у Мачви, Шабац: Аутор.  
Лесковац 1984 – Брана Митровић, Речник лесковачког говора, Библиотека Народног музеја у Лесковцу, Књига 32, Лесковац.   
Лика 2013 – Анка Стојаковић и Јован Мандарић, Рјечник личког говора, Београд: Ауторско издање.
Лужница 1997 – Драгослав Манић Форски, Лужнички речник, Бабушница: Дом културе.
Мачва 2008 – Анђелка Лазић, Грађа за речник говора Мачве, Шабац: Дом културе. 
Нишка Каменица 2004 – Властимир Јовановић, Речник села Каменице код Ниша, Српски дијалектолошки зборник LI, Београд, 313–688.    
Нишка Каменица 2007 – Властимир Јовановић, Додатак Речнику села Каменице код Ниша, Српски дијалектолошки зборник LIV, Београд, 403–520.  
Петровић-Савић 2009 – Мирјана Петровић-Савић, Лексика свадбених обичаја у Рађевини, Монографије 7, Београд: Институт за српски језик САНУ.  
Пива 2004 – Светозар Гаговић, Из лексике Пиве (село Безује), Српски дијалектолошки зборник LI, Београд, 1–312. 
Пирот 1987 – Новица Живковић, Речник пиротског говора, Библиотека „Културна баштина“, књига II, Пирот: Музеј Понишавља.
Свиничани 1984 – Миле Томић, Говор Свиничана, Српски дијалектолошки зборник XXX, Београд, 7–265.     
Северна Метохија 2012 – Милета Букумирић, Речник говора северне Метохије, Монографије 15, Београд: Институт за српски језик САНУ.
Тимок 1988 – Јакша Динић, Речник тимочког говора, Српски дијалектолошки зборник XXXIV, Београд, 7–335. 
Тимок 1990 – Јакша Динић, Додатак речнику тимочког говора, Српски дијалектолошки зборник XXXVI, Београд, 381–422.
Тимок 2008 – Јакша Динић, Тимочки дијалекатски речник, Монографије 4, Београд: Институт за српски језик САНУ.  
Ускоци 1990 – Милија Станић, Ускочки речник, Књига I: а — њшкало, Београд: Научна књига.
Црна Река 1986 – Миодраг Марковић, Речник народног говора у Црној Реци, Српски дијалектолошки зборник XXXII, Београд, 243–500.    
Црна Река 1993 – Миодраг Марковић, Речник народног говора у Црној Реци, Српски дијалектолошки зборник XXXIX, Београд, 149–398.  
Црна Трава 2010 – Радосав Стојановић, Црнотравски речник, Српски дијалектолошки зборник LVII, Београд.   

 

Литература

Бартмињски Ј., Језик – слика – свет. Етнолингвистичке студије, Београд: SlovoSlavia, 2011.  
Драгићевић Р., Лексикологија српског језика, Београд: Завод за уџбенике, 2007.
Јовановић В., Деминутивне и аугментативне именице у српском језику, Монографије 9, Београд: Институт за српски језик САНУ, 2010.  
Кулишић Ш. / Петровић П. Ж. / Пантелић Н., Српски митолошки речник (Друго допуњено издање), Београд: Етнографски институт САНУ, 1998.
Лазић-Коњик И., Семантичко-деривациони потенцијал речи у откривању лексичких и културних конотација (на примеру концепта живот), Творба речи и њени ресурси у словенским језицима, Зборник радова са четрнаесте међународне научне конференције Комисије за творбу речи при Међународном комитету слависта, Београд, 2012, 609–621. 
Речник српскога језика,  Нови Сад: Матица српска, 2011.
Словенска митологија. Енциклопедијски речник (Редактори: Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић). Beograd: Zepter Book World, 2001.  
Српски рјечник (приредио др Павле Ивић), Дела Вука Караџића, Београд: Просвета, 1969.   
Толстој Н. И., Језик словенске културе, Ниш: Просвета, 1995.