Вук

Вук заузима посебно место међу животињама када је реч о бројности и сложености митолошких представа.

1. Етнолошка обрада

 

1. Основни текст
2. Литература

1.1 Основни текст

Вук заузима посебно место међу животињама када је реч о бројности и сложености митолошких представа. Ова животиња је имала улогу граничара, чувара дивљег простора, па је била блиско повезана са граничним митским ентитетима (од вукодлака и вампира, па до змије). Вукови се јављају као представници оностраних сила. Присутни су и у контексту симболичног, календарског обележавања временских граница, а карактеристичан пример су тзв. вучји дани, односно периоди и празници засновани на представама о поворкама вукова.

Вук код Срба поседује амбивалентна значења, од демонског аспекта, до симбола заштите. Од делова његовог тела (зуби, канџе, око, длака, срце) справљане су амајлије. Веровало се да вукови могу одгонити нечисту силу и болести. Посебну снагу има и капа од три вука. Распрострањено је било и провлачење кроз вучји зев, када се новорођенче или мало дете провлачило кроз његове чељусти, јер се веровало да ће та деца бити здрава и да ће их на тај начин сачувати од сваког зла. Верује се, са једне стране, да је вука створио ђаво (који се и сам плаши вука) и да међу очима има три вражје длаке. Ако се некоме жели неслога, раздор и свађа у кући, требало је узети гркљан од вука и кроз њега прогледати ту породицу. Након тога они неће никада имати мира и појешће се као вуци (према веровању са Косова). Са друге стране, присутне су представе да је вук митски покровитељ Срба. Забележено је и веровање да се од вука може заштитити ако се са њим окуми или побратими.

Распрострањено је мишљење да у народним митолошким представама једно од најзначајнијих места припада управо вуку. Ова животиња била је веома присутна у крајевима који припадају српском етничком простору, представљајући сталну опасност. На другој страни, у извесним контекстима вук се помиње и као митски представник и заштитник српског народа. Према мишљењу В. Чајкановића, вук је у старим народним веровањима оваплоћење духова покојника и предака, слично као и код неких других народа (Старих Грка, Германа, Келта). Више показатеља упућује на некадашњи, широко распрострањени значај вука као митског бића хтонског карактера, у непосредној вези са прецима и митским ентитетима доњег света. Између осталог, код Куча је забележено и веровање да се сваки вампир на неко време мора претворити у вука, а у неким крајевима се душа покојника, која се инкарнирала, називала вукодлак или вук.

Забележена су веровања у вукодлака, натприродно биће граничних особина (човек-вук), као и у вукодлачицу, тј. женског вукодлака, чије особине у великој мери одговарају вештици. Вукодлак се јавља у људском облику, слично као и вампир, али је по целом телу обрастао густим длакама. Констатована је и представа да вукодлаци једу месец, односно, да су одговорни за помрачење сунца и месеца. Вампир је првобитно замишљан управо у вучјем облику, што показују синонимни називи (по свему судећи, старији) вукодлак и вук. У неким српским областима (Бока Которска, Херцеговина, Црна Гора) вампир се управо и називао вуком.

У неким предањима вук се повезује и са свецима, пре свега са светим Савом, који се представља и као заштитник вукова (нарочито у источној Србији). Забележено је веровање да свети Сава на свој дан сазива у планини све вукове и одређује им храну за следећу годину. У појединим крајевима држао се седам дана пост светом Сави да вукови не би клали стоку. И о другим зимским свецима говорило се као о господарима вукова (светом Мрати и светом Аранђелу, пре свих). Забележене су представе да их они окупљају и одређују ко ће од њих шта урадити. Вукови су у народним веровањима повезивани и са светим Ђорђем. У Сиринићу се, пак, веровало да је свети Никола заштитник вукова. Са становишта митолошких реконструкција од посебног значаја су представе о хромом вуку. Према једном предању, сакати вук (односно његови остаци / кости) и након смрти је успео да се освети човеку који га је убио. У време Мратинаца посебно је празнован последњи дан, када делује и последњи, сакати вук, називан и кривељан, сматран за најопаснијег. Према В. Чајкановићу, стари митски ентитет о којем говоре бројне српске представе о господару вукова исто је што и древно божанство мртвих, као један вид прехришћанског српског врховног бога.

Постојала је чак и забрана убијања вука. Једно од тумачења ове забране заснива се управо на веровању у могућност освете убијеног вука, тј. његове душе. Д. Бандић посебно наглашава значај народних ритуала („обмањивање“ вука пребацивањем пушке преко њега, уз наглашавање како га је убило оружје, а не ловац; проношење вучје коже кроз село и одговарајуће приношење дарова, итд.) чији је циљ био спречавање освете убијеног вука, односно његово умилостивљавање.

У традицији српског народа деци је давано име Вук ради заштите од урока, односно ради задобијања вучје снаге и отпорности. Са друге стране, изговарање његовог имена било је и табуисано (па се говорило непоменик, каменик, поган, онај из горе, дивјина, ала итд.). Вук се није помињао за време вучјих празника, посебно ноћу. Веровало се да представља лош знак ако вук некоме пређе пут, док се, са друге стране, у појединим областима сматрало да то доноси срећу.

Током зимског периода, односно од светог Арханђела до светог Трифуна, обављан је низ различитих обредних радњи магијског карактера у циљу заштите од вукова. Познати су и тзв. вучји празници (посебно Мратинци, у новембру). У обредним опходима (вучари) младићи су, обично око Божића, уз песму ишли од куће до куће, огрнути вучјом кожом, и сакупљали дарове. Најчешће су се заустављали пред свачијом кућом, и уз свирку тражили поклоне. У Сретечкој жупи су вучари три пута обилазили село и тек онда пролазили кроз њега, уз сабирање дарова. Обично се сматра да поворке вучара представљају поворке покојника, тј. предака који се враћају у људском облику. У неким крајевима Босне одржавао се обичај познат под именом вукови, када је група младића симболично нападала младожењину кућу. Забележени су и други слични обичаји повезани са представама о доласку замишљених вукова у људска станишта. Постојали су и посебни ритуали у оквиру којих су се вуку у посебно време (залазак сунца) и на посебном месту (раскршће, праг, буњиште) приносиле жртве. Примера ради, на Косову је за вука на Бадњи дан припреман посебан колач, који је увече изношен на кућна врата.

1.2 Литература

Душан Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Београд: Нолит, 2004; Петар Булат, Веселин Чајкановић, Митолошки речник, Београд: СКЗ, 2007; Татомир Вукановић, Енциклопедија народног живота, обичаја и веровања у Срба на Косову и Метохији, Београд: Војноиздавачки завод − VERZALpress, 2001; Енциклопедија српског народа, Београд: Завод за уџбенике, 2008; Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Београд: Етнографски институт САНУ − Интерпринт, 1998; Сретен Петровић, Систем српске митологије, Ниш: Просвета, 2000; Љубинко Раденковић, Симболика света у народној магији Јужних Словена, Београд – Ниш: Балканолошки институт САНУ – Просвета, 1996; Словенска митологија – енциклопедијски речник, Београд: Zepter Book World, 2001; Веселин Чајкановић, О српском врховном богу, Београд: САНУ, 1941.

Ивица Тодоровић