Лингвистичка обрада појма "ЗАВЕТИНА" - Јаснa Влајић-Поповић

(Етнолошку обраду појма "заветина" можете погледати овде.)

 

 

заветина, ‑е ж., ијек. завјетина.

1. Лексикографска дефиниција:

1. ‘дан у години који представља сеоску светковину, праћену разним обредима (читање молитве, свештање масла, свећење водице, ношење крстова и сл.), ‘сеоски празник, црквена слава, преслава’
2. ‘завет, заветна обавеза; оно што се заветава, даје као завет’

2. Семантички деривати и метафоре:

3. Творбени деривати:

заветински прид. ‘онај који се односи на заветнину’: какав је некада био распоред  насеља познаће се по црквинама, по старим гробљима, кућиштима, по  заветинским крстовима.
заветнина ж. ‘заветина, заветна обавеза’

4. Изрази (синтагме):

5. Фразеологизми:

6. Етимологија:

заветина, ‑еf.., ијек. завјетина ‘дан када се слави сеоска слава’ (XVIII век), такође заветнина ‘оно што је заветовано’, заветински adj. ◄ Од завет. ‌▼ Реч је новија изведеница суфиксом *‑ina , као универбизација синтагме заветни дан, у крајњој линији од именице завет. ♦ Skok 3: 590a s.v. vijeće; Mažuranić 1672; BER 1: 574:  Bezlaj 4: 396 s.v. zavet, 3: 348–349 s.v. svet II, 4: 286 s.v. ‑večati; Vaillant 4: 96.

за́вет -а m., ијек. за́вјет (XII век), такође ‘поклон који верници прилажу цркви’, Стари ~, Нови ~ ‘делови Светог писма’, за́ветан, -тна, тно adj.: за́ветнӣ ковчег, за́вјетнӣ пост (Вук), за́ветни̑к m., за́ветница f., за́ветина f. ‘сеоска слава, светковина’, за́ветовати (се) (im)pf.; стсрп., српсл. çавhть: çавhтомь wставивь манастырь си на мнh Хиландарски типик Св. Саве, вь црьквh çавhта ради погwше [пођоше], српсл. çавhтьнь: кивота çавhтнаго. — Од псл. *zavětъ,уп. стсл. çавhтъ, çавhтовати,  мак. завет, буг. завѐт, слн. zavȅt, -vẹ́ta, слч. závet ‘опорука’, чеш. závět ‘исто’, пољ. дијал. zawiat ‘камен међаш’, рус. заве́т, укр. завiт, блр. заве́т | Псл. реч је поствербал од непосведоченог *za-větiti (sę) ‘зарећи се’, уп. слч. vetit’ ‘говорити’, стчеш. аор. věcě ‘рече’; боље су потврђени итеративи *větati > покр. вијѐтати, ви̏јета̄м ‘обећа(ва)ти’ (ЦГ, Вук), тамо и обѐтат, обѐтати (в. обѐћати), *заветати ‘посветити (дете, болесника) неком свецу’ (Врање), *vet’ati > в(иј)ећати (в. ве́ће), стсл. вhштати, слн. pre-vẹ́čati ‘преварити’, стпрус. waitiāt ‘говорити’, уп. даље лит. дијал. vaiténti ‘судити, одлучивати’, авест. vaēθ- ‘пресудити’. Реч можда није прасловенска већ староцрквенословенска творевина, али је позната народним говорима, уп. код Вука завјет (учинити), НП: Завјет чини Дунавка ђевојка ½ Да се никад удавати неће; народски карактер имају и њен поствербал за́в(ј)етовати се: Колико се ја заклиња и завјетова (НП Вук) и широко распрострањена изведеница заветина; уп. још занове́тати, са́вет. Другог порекла је покр. завет (ји. Србија) ‘заветрина’ < псл. дијал. *zavětъ, од корена који је у ве̏тар. • Skok 3: 590а s.v. vijeće; Mažuranić 1672; Bezlaj 4: 396 s.v. zavȅt II,3: 348–349 s.v. svȅt II; 4: 286 s.v. -večati, Vaillant 4: 96; БЕР 1: 574.

 

Азбучник